Nitko me nije pitao jel’trebaš što?

0
182

Vidjeli su me na televiziji svi koji me poznaju. Neki mi kasnije vele kad me sretnu na ulici: bok, stari, videli smo te na telki. Čude se gdje sam to završio. Ali nitko, baš nitko nije rekao: jel’ trebaš što? Makar i najmanju sitnicu...

Odbačeni, napušteni, prezreni, ostali bez posla, izbačeni iz vlastitih kuća i domova zahvaljujući sitnim dugovima i ovrhama – zagrebačke beskućnike najdomljivije je opisao Josip Šegota u svom romanu “Beskućnik” koji razotkriva tragediju suvremene Hrvatske koju napušta sve više ljudi, dok većina preživljava na rubu opstanka.

-Neki dan vidim u Večernjem članak o nekoj velikoj pljački, o beskućnicima. Šta se tu može, na sirotinji se bogati bogate. Pričamo tako ja i onaj u parku. Ima jedan što radi. Ima veliku obitelj. Kupio, budala, najnoviji auto. Kažem ja tome da nije normalan. Otkud mu lova za tako skupa kola, od plaće sigurno nije. Ovaj pijani popizdio i vrijeđa me da sam jalan. Ma nisam ja jalan, budalo, objašnjavam mu. Ali to se tako ne radi. Kupi se neki normalan auto, da ne upadaš u oči, a ostalu lovu bukiraš. Ako lešinari vide slabog, odmah ga opelješe. Da, odmah te opelješe. Tako smo mi skoro ostali bez kuće. Ne može nitko reći da nije tako.

Loading...

Prije puno godina kupio sam grob u Odri. Mislio sam, moram krepat, pa nek imam. Bilo je to lijepo parcelirano, novo groblje. Došli neki govnari iz N. Zagreba i na….se meni na grob. Radi svoje situacije, nisam prije mogao tužiti tu gamad. Prošlo je pet godina i nastupila bi zastara. Sudac je uvažio moj beskućnički status, te je ukinuo zastaru. Moja supruga je trebala odvjetnika zbog zdravstvenog osiguranja. Rekao sam, idem i ja s tobom da ga nešto pitam. Samo savjet, jer novac za tužbu nemam.

Poznam ga otprije, ali površno. On zna našu cjelokupnu tragičnu situaciju. Došli smo u njegov ured negdje u Petrovoj. Sjeli smo. Onako ofrlje mi je rekao šta trebam pisati. Onda se obratio mojoj supruzi riječima: zašto me niste nazvali? Imate moj broj mobitela, mogli ste me nazvati da se nađemo negdje vani. Nemam vaš predmet tu, a trebate mi nešto potpisati. Moja mu je lijepo odgovorila. Nemam se ja šta sastajat s vama vani. Nije zgodno da me tko vidi s vama..

Što moja žena ima vama potpisati?

Nakon toga, gospodin nam je otvorio vrata. Nisam odmah, ali kasnije sam popizdio. Znao je sve o meni, kako sam najebo. Navečer sam ga nazvao na mobitel. Lijepo sam ga pitao, šta to moja žena ima vama potpisati. Odgovorio je, ništa. Onda sam tek popizdio. Pitam je ja, za što te ovaj zastupa? Naivna, dala mu je da upiše našu kuću u gruntovnicu. Kažem ja, pa to ne rade advokati, nego geodete. Tražio gospodin da mu ona potpiše punomoć. Uzeo i original domovnice i građevnu dozvolu. Sve to ne treba. Sve je bilo gotovo. Mislio je dignuti na te papire kredu u banci. Trebao je još samo jedan potpis za podizanje love, i mi bi ostali bez kuće.

Po dokumente sam kod njega išao ja. Vratio mi je sve osim punomoći, to nije mogao. Navečer sam mu poslao faks da te njegove fore kod mene ne pale, neka to priča djeci u dječjem vrtiću. Da se osiguram, tužio sam ga sudu, ali nisam dalje pokretao postupak jer me više nije zanimalo.

Šta sve rade! Nađu nekog bijednika i prijave ga na burzu. Onda na njegovo ime dignu kola ili slično. Nedavno je razbijen jedan takav lanac. Nisam ni u snu mislio da ima takvih lešinara. Jedan moj znanac je najebo još više. Nabio mu frajer 130.000 kuna. Ali njemu ne mogu ništa, on je registrirani narkić. Dobio je neku sitnu lovu, i za to se ufurao. Dao mu je frajer 300 kuna da otvori račun i dobije karticu. Poslije su ga vodili okolo, on je potpisivao, a oni dizali robu. Na koju foru, ne znam.

Tako su htjeli i mene navući. Pita taj mene imam li račun. Dao mi je 300 kuna da ga otvorim. Uzeo sam lovu i potrošio je. Pa nisam valjda lud da nasjednem! Već sam bio iskusniji. Kasnije sam čuo da su ih sve polovili. Shvatio sam što je ulica i što sve nosi. Jednom sam i ja mogao dobro zaglaviti. Bio sam još friški. Došao u našu sobu neki bradonja. Slabo hoda. Pita on mene bi li ja išao po bankomatima umjesto njega dizat lovu. Nisam ništa kužio. Dao on meni karticu i pin. Idem ja okolo i pikam, a lova curi. Dao je i meni, ja presretan. Kupio sam radio, da imam šta slušat, i cigarete, klope… Bog će znati kako su nabavili tu karticu i pin. Bila je lažnjak. Zato on nije htio ići, da ne najebe. Uvalio je mene. Sreo sam ga nakon par godina na Britancu. Baca mi spiku da je izašao iz bolnice. Traži me da mu dam mobitel, da nekog nazove. Razgovara s nekim, ugovara poslove. Kaže i meni, čuj stari, imam i za tebe jedan posel. Mislim si, ne fala! Jebem tebe i tvoj biznis! Prvi put sam dobro prošo, sad bi sigurno najebo. Ne treba mi to.

Sjedim u parku bez kinte. Mislim kako da dođem do mobitela, treba mi. Od muke mi je mozak blokiran. Sjeda na klupu kraj mene neki mladić. Bio je sa mnom u Križu. Počinje spiku. Zna on čovjeka koji treba dobit neku lovu, ali ne želi da mu stigne na njegov račun. Bi li išlo da mu pošalju lovu na moj račun? Ja podignem i dam njemu, a on će meni za uslugu dati osam glavi. Uh, dobra lova, a treba mi! Imam karticu, ali ne mogu ići u minus. Probao sam, ne ide. Našli se mi. Baca on meni fore, a ja, papak, ne kužim. Kaže da mu ovih dana treba stići lova iz Njemačke, ali da se osigura, treba moju karticu. Prvo, da pika i provjeri stanje, a drugo, da ga ne zajebem. Tražili me i osobnu, da ne dignem lovu u banci. Mislim ja, sve je O. K., ne može me sjebat.Došli oni po mene kolima. Idemo u jednu banku, digli smo tamo osam hiljada. Dao sam odmah lovu. Idemo u drugu, digli još četiri. Nema više, sve u redu.

Ide spika dalje. Kao, treba stići još love. E, to mi je bilo sumnjivo. Idem ja u banku i pitam službenicu, kad ona popizdila. Počela se derat na mene, da šta ja to radim?! Ušao sam u minus 4.000 kuna. Nemoguće, kako?!

Vratio onaj iz parka meni karticu, ali uništenu. Razmišljam hoću li sve prijavit murji, ali strah me da ću još i ja najebati. Šalje meni banka opomenu da platim lovu, još su mi i kamate nabili. Zove me službenik da potpišem. Ovrha. Popizdio sam od muke! Pisao sam na sud da molim kriminalističku obradu jer ja to nisam napravio. Pristali su i oslobodili me.

Zakon ulice

Poslije me pita neki cigić bi li htio nešto zaraditi. Kažem mu, ne hvala! Samo ti radi, mene neće više niko zajebat! Takav je zakon ulice. Love slabe i nemoćne da ih zajebu. Uvijek sam bio u pokretu da preživim. Ima i takvih koji po cijeli dan sjede i čekaju ručak. Dok sam normalno živio, nisam ni sanjao da postoje takve stvari.

Kad sam pisao žalbe, bio sam tako bijedan da nisam imao niti za fotokopiju, pa sam morao rukom pisati tri puta jedno te isto. Za popizdit! Opet klasika. Sjedim na klupi u parku na Branimirovom. Čim lešinari vide da je netko sam, ubacuju se.

Pristupa mi neka od četrdesetak godina. Počinje spiku. Pita me je li slobodno kraj mene, a okolo sve prazne klupe. Kažem joj, nije rezervirano, sjednite. Priča ona, rastavljena je. Muž joj bio pijanac, ima dvoje male djece. Razlika u godinama joj nije bitna. Slavi rođendan i htjela bi da i ja dođem. Stanuje na Kvatriću. Opisuje mi, negdje u dvorištu. Znam taj kvart. Daje mi broj mobitela da ju nazovem. Otišla ona, a ja odmah bacio broj. Nakon par mjeseci vidim ju na Glavnom kolodvoru. Razgovara s dvojicom, već im znam face.

Kratko ošišani, vidi se odmah da su neki razbijači. Mislim si, da nisam iskusan, ala bih najebo. Da su me našli kod nje, prvo bi ubili boga u meni, a onda još kad bi vidjeli da sam bez love… Dobro da nisam nasjeo. Takva je ulica, traže se žrtve. Još nije bilo besplatnih karata kao danas. Vozio sam se tramvajem. Lovu za kartu nemam, ali neću valjda pješke. U autobus mi je ponekad jebeno ući. Ponekad sam ih morao nekoliko propustiti da se ubacim, ako je šofer bio zajeban. S tramvajem je išlo bez frke. Bilo je šofera koji otvore samo jedna vrata, pa sam morao birati stanice gdje je gužva da se ubacim.

Bez vozne karte

Jednom me kontrolor zatekao bez karte kod Britanca. Sišli smo, traži me osobnu. Pita me želim li platiti. Globa na licu mjesta je 150 kuna. Počeo sam se smijati. Pitam ga odakle meni tolika lova. Samo ti piši, kažem mu. Gleda me u čudu. Pita kako to da se ja ne svadim s njim ko drugi. Dobio sam poziv od suda da se javim na Kennedijev trg. Vožnja bez vozne karte. Morao sam biti tamo negdje oko šest sati. Sutkinja uzima moje podatke i obrazlaže mi da sam zatečen bez vozne karte. Objašnjavam joj da sam i do nje došao bez vozne karte, i da ću se bez vozne karte i vratiti. Bio sam prehlađen, brisao sam nos. Kažem joj, gospođo, i ovaj papir kojim brišem nos, ukrao sam tu u vašem sudskom zahodu. Nemam novce da kupim maramice. Kradem okolo papire, a kamoli još da plaćam vozne karte. Šutjela je i oslobodila me.

Jednom sam dobio poziv da se javim na sud u park Stara Trešnjevka. Lila je kiša ko iz kabla. Dolazim na sud sav mokar. Kaže sutkinja zapisničarki, ne možemo održati raspravu jer nema svjedoka. Onako mokar, gladan, jadan, blejim u nju pa je pitam: “a za što vi to mene sudite?” Kaže mi da sam dana-ne-znam-kojeg, kod Studentskog centrau tramvaju broj 13, zatečen bez vozne karte. Gledam je, dopizdile mi već te vozne karte. Nemam da kupim komad friškog kruha, a ona me jebe s kartama! Kažem joj da joj za to nije potreban svjedok, da se ja stalno vozim bez vozne karte. A šta će sa mnom, oslobodila me.

Nekome će se činiti suludo, teško je to uopće povjerovati. Stojim pred slastičarnicom i gledam u izlogu kolače. Pojeo bih barem dva, ali nemam love. Šećem ulicom. Gledam, ljudi sjede u slastičarnici i jedu sladoled. Cure mi sline, a nemam. Mislim si, tako sam i ja nekad sjedio. Spopadne me očaj i jad. Idem dalje. Jednom sam sjedio na klupi pred Mercatorom.Ide žena s malim djetetom. Kupila mu veliki sladoled na štapiću. Traljavo dijete. Samo što ga je otvorila i dala mu ga u ruke, pao mu na pod. Mislio sam da će otići, ali ne, pobrala ga je i bacila u kantu. Da ga nije bacila u smeće, pobrao bih ga ja sa ceste i pojeo. Ovako iz smeća baš nisam mogao. Bila je jaka zima.

Na televiziji

Televizija mora nešto snimat. Našli oni temu o beskućnicima. Kako žive po toj zimi, vodi li netko brigu o njima da se ne smrznu… Gdje će, nego u Heinzlovu, tamo je najurednije. Zna se, snimaju samo hodnik i boravke. Sobe ne. Nije zgodno da se vidi koliko nas je u tom malom prostoru. A i ne košta baš malo porezne obveznike. Slikaju oni po dnevnom boravku. Jedni igraju šah, drugi kartaju, neki gledaju televiziju. Ma, milina! Tko to gleda može nam zavidjeti kako živimo. Sjedim ja u ćošku uz radijator, pijem kavu i pušim. Vani zima, nemam kud. Nisam navukao čarape, ne nosim ih kad sam unutra.

Priđe mi kamerman i pita smije li me slikati. Klimnem mu da može. Slika on mene kako sjedim uz radijator, bez čarapa, kraj mene šalica. Mislim si, slikaj, neka rulja vidi kako je završio veliki gazda. Osvanuo ja na televiziji, onako u gro planu. Dobro se vidim, i to bos. Vidjeli su me svi koji me poznaju. Neki mi kasnije vele kad me sretnu na ulici: bok, stari, videli smo te na telki. Čude se gdje sam to završio. Ali nitko, baš nitko nije rekao: jel’ trebaš što? Makar i najmanju sitnicu…

Bila je to velika bruka za neke, ali ja sam izdržao. Bio sam svuda. Kad sam bio u Križu, jedan mi kaže da ide u Rakitje. Tamo je dom Caritasa. Kaže mi, tamo ti imaju dvokrevetne sobe. Možeš imati televizor, radio. Imaju dva štekera za struju.

Odem ja u Selsku, u upravu. Primila me neka gospođa. Sjećam se, zvala se Jadranka. Objasnio sam joj svoju situaciju, dao joj svu dokumentaciju. Primili me. Kaže mi neka se javim u Rakitje. Objasnila ona meni kako ću doći do tamo. To je Bogu iza leđa, teška vukojebina.

U Ježdovcu

Došao ja na Savski most, od tamo vozi autobus za Ježdovec. Ne ide često. Svakih sat, ili malo više. Vozim se do kraja, a to traje nekih 25 minuta. Neki stari, loši autobusi na toj liniji. Pitam gdje je dom Caritasa. Nitko ne zna. Više nemam koga pitati, jer u to doba dana nikoga nema u toj vukojebini. Od autobusa ima 20 minuta dobrog hoda do sirotišta. Hoda se uz cestu, a šleperi zuje. Hodam ja tako, hodam, i napokon ugledam neku kuću. To je to. Javim se šefici, ona me raspoređuje u neku sobu na katu. Lijepa, prostrana soba, svijetla. Dva kreveta. Ormar. Stola nema.

Okolo zgrade sve praznina; nema kuća, samo asfaltna baza Zagrebačkih cesta. Ljeti tu počinju već u 6 sati bučiti. Voze asfalt. Smrdi. U blizini je veliko jezero. Lijep ribički dom, ali mi ne smijemo tamo. Atmosfera, da srce pukne od žalosti. Mislim u sebi, to ti je sve, budalo, zbog toga što uvijek imaš jezičinu. Nisam smio upravitelju zvat policiju. Kuha nam neka žena, i ona ima neku tragediju. Muž je izbacio iz kuće. Kuha i vodi brigu o nama. Cijeli dan rinta. Dala mi je ručnik i šampon za kupanje u flaši od coca cole. Ručak, neka mi kardinal, gospodin Bozanić oprosti, neke splačine. Za doručak smo svako jutro dobivali isto. Ostatke od salama i stari tvrdi kruh. Bilo je i čaja, ali bez šećera. Nekad smo za ručak imali picu. Bila je zamrznuta. To je ta jadnica morala peći u običnom štednjaku. Dok je ispekla za sve nas, bilo je ko da jedeš šperploču. Za večeru, ne sjećam se više, neke splačine. Znam da je kruha uvijek falilo.

Spavao sam na krevetu s jogi madracem. Bio je tako star da je iz njega virio špicasti feder. Deka je bila neka gaza. Srećom, bilo je toplo, dobro su grijali. Bila je neka deka sa štambiljem, na njoj utisnuto Crveni križ i broj. Ko da je šmirgl-papir! Time se nisam mogao pokrivati. Popalio sam im je za uspomenu. Rekao sam, ako se ikada sredim, stavit ću je na zid kao goblen. Pokraj zgrade je bilo veliko skladište. Dolazili su svaki dan neki kamioni i auti. Jednom sam išao pomoći pri istovaru. Zgranuo sam se vidjevši kakve je nove robe bilo unutra. Gledam, hangar pun robe, nova novcata! Deke, madraci, beštek, namještaj, obuća, sve ganc novo! Pa zašto mi ne dobijemo nešto od toga, nego onakav klump?!

Kaže mi jednom jedan iz Osijeka da je njemu već sve to dopizdilo, da on ide prijaviti. Jedva sam ga smirio. Kažem mu, budalo jedna, ako odeš, večeras više nećeš imati mjesta ni u jednom domu u Hrvatskoj. Vidiš kako sam ja najebo što sam upravitelju zvao policiju jer me je portir maltretirao. Kasnije je pukla afera. Otkrivena je pljačka. Sve ono što su donirali bogati ljudi, nije dobila sirotinja. Šta će to sirotinji, nisu za njih te fine, skupe stvari… Nitko nije za to odgovarao. Nedjeljom autobus iz Ježdovca vozi samo pet puta na dan. Prvi je išao u 11 sati. Želio sam ići u grad. Što ću dole, poludit od dosade. Doručak u Gundulićevoj je bolji. Da stignem, išao sam mnogo puta na autobus ili vlak u Podsused. To je četrdeset minuta pješačenja. Slabiji čovjek to ne može izdržati. Rakitskom cestom hodaj, hodaj, nikad kraja. Za odlazak i povratak iz grada trebala su mi tri sata. Sat i pol tamo, i sat i pol nazad. Najgore je bilo zimi kad je padala kiša. Noću, onako izmučen, jedva sam se dovukao nazad. Veš nam nisu prali, ali tople vode je uvijek bilo. i zimi je bilo dobro grijanje. Sve ostalo je bilo grozno. Ne znam kako je sada, ali tko god je mogao, zbrisao je odande. ( Knjiga „Beskućnik“ J. Šegote, prema kojoj je nastao ovaj feljton, može se naručiti izravno od nakladnika: Naklada Pavičić, tel. (01) 66 01 993, e mail: [email protected], ili: www.naklada-pavicic.hr, po cijeni od 85,50 kn)