Već danima slušamo jadikovke ugostitelja koji će u ovom ‘mekšem’ lockdownu od svih cehova najgore proći. Kafići će zatvoriti svoja vrata, a oni po drugi put izgubiti svoje prihode.
Do medija baš i ne dolaze priče njihovih zaposlenika, stoga smo nazvali 30-godišnju Marinu, konobaricu u kafiću u širem centru Zagreba da nam opiše neizvjesnost koja njih iščekuje.
“Čuj, kritično je, svima… Ako će to nečemu dobrom pridonijet, nek’ bude, ali da sam sretna nisam”, u startu kaže pomirljivo.
No, već na drugu dodaje da je bilo i puno boljih opcija za suzbijanje epidemije od zatvaranja kafića.
“Po meni bi bilo puno bolje da se ‘zatvore’ ovi stariji i rizičniji, da se njima ograniči kretanje, a da se nas mlade pusti da radimo. Oni se sami ne paze na sebe i onda mi gubimo poslove radi njih”, smatra.
“Živim u blizini placa, ‘ajd ti meni reci šta će on u pet ujutro na placu? Meni to nije jasno. Pa pošto si došao? Ne razumijem, jučer sam se baš zakačila s jednim umirovljenikom dok smo čekali red ispred pekare, a ja od sedam radim… I inače je cirkulacija ljudi na placu velika, a nije da tamo vidiš mlađe ljude. Pa uvijek imaš barem nekoga od susjeda da ti donese, nemoj je zaj*** da nemaš nikog s kojim nisi dobar.”
Marina smatra da kafići baš i nisu takva ‘legla zaraze’ da ih toliko treba uzeti na zub. Da je tako, bilo bi više zaraženih konobara.
“Pa iskreno, od ‘pozitivnih’ znam jednog dečka koji radi u restoranu, i to je to. Bilo je nekih koji su bili u samoizolaciji, ali nisu imali koronu”, pojašnjava.
Ne usudi se prognozirati kako će se novi ‘lockdown’ odraziti na egzistenciju konobara. Po prirodi je optimist, no opet, kad se brojke stave na stol budućnost im ne izgleda ružičasto.
“Vučeš repove iz prvog ‘lockdowna’ koje si taman sveo na minumum, i sad ponovo. Ljudi imaju kredite, ja sam ti podstanar, meni stan i režije koštaju 3.000 kuna, a i ja i moj suprug sad idemo na ‘čekanje’ pa se ti misli. Ako ću bit optimist, onda ti mogu reći da sam sretna što ćemo bit skupa, što će mi to biti prvi Badnjak da ću bit doma otkako radim.”